Who cast that first fateful tomato that started the La Tomatina revolution? The reality is no one knows. Maybe it was an anti-Franco rebellion, or a carnival that got out of hand. According to the most popular version of the story, during the 1945 festival of Los Gigantes (a giant paper mâché puppet parade), locals were looking to stage a brawl to get some attention. They happened upon a vegetable cart nearby and started hurling ripe tomatoes. Innocent onlookers got involved until the scene escalated into a massive melee of flying fruit. The instigators had to repay the tomato vendors, but that didn't stop the recurrence of more tomato fights—and the birth of a new tradition.
Fearful of an unruly escalation, authorities enacted, relaxed, and then reinstated a series of bans in the 1950s. In 1951, locals who defied the law were imprisoned until public outcry called for their release. The most famous effrontery to the tomato bans happened in 1957 when proponents held a mock tomato funeral complete with a coffin and procession. After 1957, the local government decided to roll with the punches, set a few rules in place, and embraced the wacky tradition.
Though the tomatoes take center stage, a week of festivities lead up to the final showdown. It's a celebration of Buñol's patron saints, the Virgin Mary and St. Louis Bertrand, with street parades, music, and fireworks in joyous Spanish fashion. To build up your strength for the impending brawl, an epic paella is served on the eve of the battle, showcasing an iconic Valencian dish of rice, seafood, saffron, and olive oil.
Today, this unfettered festival has some measure of order. Organizers have gone so far as to cultivate a special variety of unpalatable tomatoes just for the annual event. Festivities kick off around 10 a.m. when participants race to grab a ham fixed atop a greasy pole. Onlookers hose the scramblers with water while singing and dancing in the streets. When the church bell strikes noon, trucks packed with tomatoes roll into town, while chants of "To-ma-te, to-ma-te!" reach a crescendo.
Then, with the firing of a water cannon, the main event begins. That's the green light for crushing and launching tomatoes in all-out attacks against fellow participants. Long distance tomato lobbers, point-blank assassins, and medium range hook shots. Whatever your technique, by the time it's over, you will look (and feel) quite different. Nearly an hour later, tomato-soaked bombers are left to play in a sea of squishy street salsa with little left resembling a tomato to be found. A second cannon shot signals the end of the battle. | Ко баци тај први судбоносни парадајз који је започео "Ла Томатина" револуцију? Нико не зна истину. Можда је то била побуна против Франка , или карневал који је измакао контроли. Према најпопуларнијој верзији приче, током фестивала "Лос Гигантес" (Парада огромних папирних маше лутака) 1945, мештани су хтели да организују неку гужву како би привукли мало пажње. Домогли су се оближње корпе са поврћем и затим су почели да бацају зрели парадајз. Затим су се и невини посматрачи прикључили па је сцена ескалирала у масовну борбу летећег воћа. Иницијатори су морали да отплате сав парадајз продавцима, али то није спречило поновне борбе парадајзом- и тако је нова традиција настала. У страху од eскалације немира, власти су донеле опуштање, па су затим поново увеле низ забрана у 50-им. 1951, мештани који су пркосили закону, били су затворени све док јавност негодовањем није затражила њихово пуштање. Најпознатија дрскост према парадајз забранама догодила се 1957, када су заговорници одржали лажну сахрану заједно са ковчегом и погребном поворком. Након 1957, локална власт је одлучила да се одупре притиску, па је прихватила уврнуту традицију али уз низ ограничења. И док парадајз заузима централно место, недеља свечаности доводи до коначног обрачуна. То је прослава светаца покровитеља Буњола, Девице Марије и светог Луиса Бертранда, уз уличну параду, музику, ватромет и шпанску народну ношњу. Како би се окрепио пред предстојећу гужву, епска паеља се служи уочи битке, презентујући икону валенсијске кухиње, јело од пиринча, морских плодова, шафрана и маслиновог уља. Данас, овај слободни фестивал има одређену меру реда. Организатори су чак отишли толико далеко да узгајају посебан безукусни парадајз само за тај годишњи догађај. Прослава почиње око 10 часова ујутру када учесници почињу трку како би зграбили шунку, закачену на врху намашћене бандере. Посматрачи учеснике поливају водом док певају и играју на улицама. Када у подне зазвони црквено звоно, камиони пуни парадајза долазе у град, док повици "То-ма-те, то-ма-те!"достижу врхунац. Затим уз паљбу водених топова, главни догађај почиње. То је зелено светло за напад, дробљење и лансирање парадајза на остале учеснике. Лобовање парадајза на велику удаљеност, убица из непосредне близине, и кроше хитац са средње даљине. Која год да вам је техника, када се све заврши, изгледаћете (и осећати се) прилично другачије. Скоро сат касније, парадајзом натопљени бомбардери остају да играју у мору мљацкаве уличне салсе са мало остатака парадајза који се могу видети. Други хитац из топа означава крај битке. |